Snovi su mu se cepali na par?ad. Smenjivale su se epizode iz detinjstva, ?kolskih dana, ispostave. Ove poslednje bivale su naj?ivopisnije. Njegove kreacije — avatari koje je stvorio — poprimali su oblike ?ivih bi?a. Sedeo je s njima i ?askao na obali neke neimenovane, velike reke, nabujale od ki?a. Reka je nosila stabla po?upanog drve?a, prevrtala automobile, ru?ila ku?e. Ipak, on je sa svojim prijateljima mirno sedeo uz obalu. Pili su pivo iz limenki i smejali se me?usobnim ?alama. Kao da niko nije obra?ao pa?nju na katastrofu koja im se odvijala pred o?ima.

  U tom natopljenom urnebesu, do njegovih nozdrva dopre miris dima. To nije bilo u redu. Otkud sada dim u ovom potopljenom predelu? Zatreptao je, i svetlost je procurela kroz rascep koji su kapci zatvarali. Ugledao je drvenu, ?a?avu tavanicu. Grede koje su je nosile bile su poprimile te?ku crnu boju nalik uglju — ili mu se to u polutami kolibe samo ?inilo. Slede?e ?ulo koje se odazvalo Armandovoj svesti bio je sluh. Zvuk koji je dopirao do njega, ili bolje re?i njegovo odsustvo, bio je sli?an onome koji stvara velika morska ?koljka kada je prislonite uz uvo: ti?ina i jedva ?ujno pozadinsko ?u?tanje, koje je, kako je ubrzo otkrio, izazivalo tinjanje vatre u pe?i.

  Pribrao se, uspravio na krevetu i poku?ao da dozove se?anja na prethodnu no?. Kroz magnovenje, javile su se slike — gostionica, prokleti ?aj, Hemingway. Osvrnuo se oko sebe ne bi li je ugledao. Koliba je bila prazna. Njegove su stvari stajale uredno slo?ene uz naslon kreveta. Povukao je u stranu irvasovu ko?u koja ga je te no?i grejala i ustanovio da je jo? uvek obu?en. Nedostajali su samo njegova te?ka zimska jakna i par ?izama, te ih brzo navu?e na sebe. Ranac, na prvi pogled netaknut, bio je tu. Instinktivno gurnu ruku u unutra?nji d?ep i potra?i nov?anik. I on je bio tu. ?inilo se da je sve na svom mestu. Hemingway, dakle, nije bila od onih koji bi iskoristili trenutak ne?ije nepa?nje ili slabosti. To je bilo dobro znati — jer bi mu trebao neko na koga mo?e ra?unati u ovom svetu koji mu je bio potpuno stran.

  U nekoliko koraka pri?e ulaznim vratima kolibe i otvori ih. Svet koji ga je tamo do?ekao oduzimao je dah. Iza?ao je kao opijen prizorom. Belina snega zaslepila ga je na trenutak. Kada su mu se o?i privikle, pejza? koji se pru?ao pred njim delovao je kao sa razglednice. Dole niz padinu, na ?ijem se vrhu nalazila koliba, prostirao se gradi? u?u?kan u uvali. Nizovi uli?ica tkali su tapiseriju zimskog mira. Pred njima, mala luka sa nekoliko desetina brodica i ?amaca, mirno ukotvljenih na sada potpuno spokojnoj vodi. Ljudi, poput mrava, kretali su se tamo-amo po dokovima nose?i burad nepoznatog sadr?aja, drvene sanduke pune leda i ribe, vuku?i i pakuju?i ribarske mre?e. Uz padinu sa suprotne strane, pogled mu se uzdizao sve vi?e, dok naposletku nije dosegao sive kamene vrhove planina koje su okru?ivale ?itav krajolik. Vazduh je bio miran kao pauk koji ?eka u uglu svoje mre?e.

  Peckanje zime po licu i o?tar vazduh u plu?ima ubrzo su mu razbistrili um. Otpuhnuo je nekoliko puta paru svog daha, koja se raspr?avala u vazduhu, i zamislio se nad tim ?ta mu je sada ?initi. Ju?e, kada je propustio let, ?inilo mu se da ?e neki plan sam od sebe iskrsnuti kasnije. Ali — plana nije bilo.

  Pa?nju mu privu?e zvuk motora crvenog kamioneta koji se uspinjao putem ka kolibi. Klizao je levo-desno, poskakivao, i naposletku se zaustavio pred kolibom. Iz njega iza?e poznata figura devojke koju je sino? prvi put sreo — Hemingway. Kada ga je ugledala kako stoji na ?istini iza kolibe, mahnu mu rukom i uputi se ka njemu.

  Sada, kada je stajala pred njim u svetlosti dana, Armand dobi priliku da je bolje osmotri. Kretala se uz padinu hitrim, spretnim pokretima. Njene tamne o?i nisu ga gubile iz vida dok se uspinjala. Jasne i, za ovaj ambijent, neobi?no ne?ne crte lica uokviravala joj je kapulja?a jakne op?ivene mekim lisi?jim krznom.

  — Dobro jutro, strance — re?e mu, pri?av?i, uz osmeh.

  — Dobro jutro — odgovori Armand.

  — Kako si spavao? Je li sve u redu? — primetila je blago izgubljeni izraz na njegovom licu.

  — Dobro... pretpostavljam. Jo? se privikavam na novonastalu situaciju.

  — Nisam planirala da te ostavim jutros, ali morala sam si?i do naselja. Imamo izvesnu situaciju, rekla bih.

  — U redu, nikakav problem, sna?ao sam se i sam.

  — Da li si gladan?

  Armand razmisli trenutak. Njegov um brzo je konsultovao zavijaju?e prazan stomak. Kada ono be?e poslednji put jeo?

  — Kao vuk... ili, prikladnije okolnostima, kao beli medved.

  Hemingway se nasmeja na ovu opasku i pozva ga rukom da je prati nazad ka kolibi.

  *

  Sedeo je za grubim drvenim stolom i posmatrao kako se Hemingway kre?e po kolibi pripremaju?i obrok. Nije se se?ao da ljudi mogu biti tako graciozni dok obavljaju tako uobi?ajene zadatke. Iz ostave — koja je zapravo bila prostorija bez grejanja — donela je plavu ?erpu pro?aranu belim tufnama, zale?enog sadr?aja. Dok ju je dr?ala u rukama, vrhom ?izme je okrenula ru?icu na vratima pe?i i otvorila ih. ?erpu je spustila na plotnu, a drugom rukom ubacila nekoliko cepanica u ve? postoje?i ?ar.

  Propela se na prste i dohvatila vrhove su?enog bilja koje je, u vezicama, visilo s tavanskih greda. Sve to ubacila je u ?erpu i zatvorila poklopcem. Zatim je donela dva plehana tanjira i dve ka?ike, pa ih stavila na sto — jedan set pred Armanda, drugi pred sebe. Svesna da je ovaj netremice posmatra, a zbog blage nelagode ?itave situacije, povremeno bi mu uputila skriveni pogled, i kada bi se njihovi pogledi sreli, izvestan tanani osmeh. Nije bila navikla na goste, te ju je prisustvo drugog ?oveka ?inilo pomalo nervoznom.

  Ubrzo se prostorijom pro?irio miris gula?a od divlja?i, oboga?en aromom za?inskog bilja. Armand primeti kako mu se ?eludac uvija i kr?i. Hemingway dohvati ?erpu koja se pu?ila i donese je do stola. Uze kutla?u i nasu sebi i Armandu po pun tanjir. Donese i jedan veliki komad hleba, prelomi ga na pola i spusti uz tanjire. Sela je naspram njega, pogledala ga nekako stidljivo:

  — Doru?ak ?ampiona. Izvoli, navali.

  Nije ?ekao dodatni poziv, te je zaista i navalio — zdusno. Naravno, mnogo je puta jeo razne vrste gula?a, ali ovako ne?to zaista ga je iznenadilo. Aroma je bila nestvarna, meso meko kao vata, odvajalo se na kon?i?e, a ?orba, bogata ma??u karibua, crnim bra?nom i neobi?nim su?enim bobicama, gotovo da je izazivala talase nesvestice pri svakom zalogaju. Armand je gutao hranu punih obraza, klimao glavom u odobravanju i sme?io se, a Hemingway je ?inila manje-vi?e isto.

  ?Neobi?no je imati goste“, pomislila je, ?ali i prijatno.“ Lepa je stvar deliti obrok s nekim posle toliko vremena — verovatno jo? od o?eve smrti.

  Kada je utolio glad, Armand se uzdahom zavalio nazad u stolicu i protrljao pun stomak. Ose?aj blagosti strujao mu je telom. Hemingway, koja je i sama zavr?ila obrok, posegnu ka ko?noj torbici koja je visila o klin i iz nje izvu?e dugu lulu. Iz male metalne kutije izvadi ne?to duvana, palcem ga sabila u glavu lule i zapalila uz nekoliko kratkih puhtaja. Otpuhnula je oblak dima s izvesnom ?okoladnom notom, pogledala ka Armandu i progovorila:

  Support the author by searching for the original publication of this novel.

  — I dakle... koja je tvoja pri?a, neznan?e?

  Razmi?ljao je neko vreme kako da joj odgovori. ?ta uop?te sme da ka?e o sebi? Vojna baza? Tajni projekti? O, ne — nikako.

  — Poslom sam zavr?io ovde. Anga?man je obustavljen, pa sada gledam ?ta dalje.

  — Ah, tajanstveno — nasmeja se. — U redu, neka bude po tvome. S obzirom na to da tvoja pojava u ovom ambijentu deluje strano poput jednoroga u rudniku, cenim da nije bio u pitanju ribolov? — pru?ila mu je lulu preko stola.

  Armand nikada ranije nije pu?io duvan iz lule, ali sada, zbog izvanrednog obroka i ?elje da ne uvredi doma?icu, pru?i ruku i prihvati je. Povukao je neve?to nekoliko dimova. Neo?ekivano — ili mo?da sasvim o?ekivano — me?avina nota duvana savr?eno je oplemenila u njegovom nepcu jo? ne zaboravljeni ukus gula?a. ?irom otvorenih o?iju, u kojima se ?italo iznena?enje i ?isto zadovoljstvo, pogledao je ka Hemingway. Nije bilo potrebe za obja?njenjem.

  — Ne, nije ribolov. Neka vrsta tehni?ke slu?be. A ti, ?ime se ti bavi??

  — Recimo da bi najpribli?niji opis bio da sam vodi? za turiste. Ili vodi? uop?te. Ja i jo? nekolicina me?tana. Nije nu?no da si turista ako su ti potrebne moje usluge, ali naj?e??e je tako. I moj otac je to bio. Mnogo smo vremena provodili u divljini. Ono ?to je nama bila svakodnevica, za mnoge je egzoti?ni izazov. — Prihvatila je lulu natrag, povukla dim, pa dodala:

  — Zato sam te jutros i ostavila samog. Svi lokalni vodi?i bili su pozvani dole u naselje, u policijsku stanicu. Tamo je ?itava gungula. Mo?e biti da ?e na?e usluge biti potrebne.

  — Za?to? ?ta se desilo? — upitao je znati?eljno.

  — Jedan od sino?njih ?arter-letova je nestao. Postoji mogu?nost da se sru?io. Jo? ne znam ta?no, ali mogu?e je da ?e organizovati potragu.

  *

  Trenutak spokoja na Armandovom licu zamenila je bleda maska nespokoja.

  — Sru?io? Kako to misli? — sru?io?

  Hemingway podi?e ruku u vazduh, kao da joj dlan predstavlja avion u letu. Uz zvi?duk, usmeri ga ka povr?ini stola i udari o nju. — Buuum. — Tako sru?io. A kako bi druga?ije? Verovatno su leteli nisko i zaka?ili vrh neke planine ili sli?no.

  Gledao je njenu gestikulaciju sa krajnje ozbiljnim izrazom na licu. Primetiv?i njegovu nelagodu, i sama se uozbilji.

  — Da li se zna koji je let bio u pitanju?

  — Mislim da je poslednji koji je odavde poleteo — let 489. Za?to pita??

  Gurnuv?i ruku u d?ep jakne, Armand izvadi zgu?vano par?e papira i ispravi ga na stolu. Pru?i joj isteklo avionsko sledovanje.

  Hemingway ga prihvati, pro?ita broj leta i zbunjeno podigne pogled ka Armandu.

  — To je let koji si propustio sino??

  — Da.

  Gledala ga je netremice — kao da posmatra nekog ko ne bi trebalo da je ovde. Osobu koju je sudbina, nekim nerazumljivim sticajem okolnosti, po?tedela sigurne smrti. Dugo ga je posmatrala. Nije znala ?ta bi rekla. Armand progovori prvi, prekidaju?i njenu zbunjenost.

  Negde u potiljku svesti, bilo mu je kristalno jasno da poslednji niz doga?aja ne mo?e biti puka slu?ajnost. Naglo zatvaranje Ispostave, ru?enje njegovog leta — sve to zahtevalo je odgovore. Ali gde ih prona?i? Naravno, znao je gde. Samo nije znao kako da stigne tamo.

  — Slu?aj, Hemingway... potrebna mi je tvoja pomo?. Ta?nije — vodi?. Kroz divljinu. ?eleo bih da iznajmim tvoje usluge.

  Malo je za?mirila, lagano odmahnula glavom. Ne?to ovde nije bilo u redu. Nije znala ?ta, ali joj je instinkt — onaj stari, vodi?ki, koji upozorava na opasnost — sada sna?no ?aputao da bude oprezna.

  — ?eli? da iznajmi? moje usluge? A gde planira? da ide?? I... kako bi me platio?

  Armand zavukao ruku u d?ep jakne i izvadio svoj nov?anik. Uze njenu ruku i polo?i joj ga na dlan.

  — Neka bude kod tebe. Sve ?to imam — tvoje je. Videla si karticu, da?u ti njen broj. Ne brini za pla?anje, ne?e? ostati uskra?ena. ?to se ti?e odredi?ta... jo? nisam siguran gde se ta?no nalazi.

  Hemingway spusti nov?anik na sto i pritisnu ga prstom odozgo.

  — Shvata? koliko su tvoji zahtevi u ovim okolnostima neobi?ni? Ceo niz doga?aja: tvoje pojavljivanje, avion... Ho?e? da te vodim, ali ne zna? gde? Ako ?eli? moje usluge, bi?e potrebno malo vi?e detalja — i znatno vi?e iskrenosti. Ne ?elim da se upletem u ne?to zbog ?ega ?u se kajati.

  Razumeo je njenu sumnju. I sam je znao koliko cela situacija deluje misteriozno. Na kraju, ni on nije imao ta?nu predstavu o svemu. Ali jedno je znao — odgovori su tamo negde, pod planinom. Mora?e da pita *Savet*.

  — Nije u pitanju ni?ta zbog ?ega ?e? se kajati. Sve ?to mi treba jeste da me odvede? do... nazovimo to, mog prethodnog radnog mesta. To je sve. Jedini problem je ?to ne znam ta?no gde se ono nalazi.

  Gledala ga je ispitiva?ki.

  — Kako ne zna? gde si radio?

  — Ne znam. Tamo su nas dovozili transporterom i odvozili istim takvim nazad. Nije bilo prozora — a i da ih je bilo, ni?ta mi ne bi zna?ilo.

  — I za?to ?eli? da se vrati? tamo?

  — Ostale su neke stvari koje moram zavr?iti. Vrlo su mi bitne. Zato te molim za pomo?.

  — Videla sam te transportere kad su vas dovozili na aerodrom. Vojna vozila, spremna za teren. Takvi kakvi su, ne mogu razvijati brzinu ve?u od petnaest, dvadeset milja na sat. Mo?e? li se prisetiti koliko dugo ste putovali ovamo?

  Prisje?ao se neudobnog transporta. Trajalo je dugo — ali ne predugo.

  — Pretpostavljam ?etiri do pet sati. Verovatno bli?e pet.

  Hemingway pri?e polici i izvu?e srolanu mapu. Rasprostre je po stolu i na uglove postavi tanjire i ostatke poga?e. Pokaza prstom na malu uvalu.

  — Ovde smo mi.

  Zatim uze stare ?estar-cirkle, razmaknu njihove krakove i ocrta dva koncentri?na kruga. Zona me?u njima predstavljala je podru?je potencijalnog Armandovog odredi?ta.

  — Reci mi, ?ega se se?a? iz boravka tamo? Postoje li neke geografske osobenosti koje su ti ostale u se?anju?

  Poku?ao je da prizove slike iz redovnih ?etnji oko baze.

  — Koliko se se?am, okolina je bila prili?no ravna. Jedna usamljena planina — i to je sve.

  Pratila je mapu prstom. U toj zoni bilo je nekoliko vrhova, ali samo se do jednog moglo sti?i na to?kovima i bez specijalne opreme. To je moralo biti to mesto. Uze olovku i nacrta mali krsti? na samom planinskom vrhu.

  — Ovo je mesto gde ?eli? da ide?. Nije blizu — oko osamdeset milja kroz divljinu. Po?to nemamo transporter, morali bismo putovati sankama. Nekoliko dana, i to ako nas vreme poslu?i. Jesi li siguran da to ?eli??

  — Siguran sam. Molim te, samo me odvedi tamo i ostavi. Uzmi novca koliko ?eli?. — Gledao ju je pomalo tu?no, s izrazom ?oveka koji mora da u?ini ne?to, iako ga je strah.

  I sama je ose?ala nelagodu. Put je bio dug. Nikada nije i?la na tu stranu, pogotovo ne tako daleko od obale. Ipak, novac joj je bio potreban. Mo?da je ovo novi po?etak. Nova ?ansa. Vredelo je rizikovati. Put nije bio neizvodljiv — samo se trebalo dobro pripremiti.

  — U redu, strance — ako si tako re?io. Kre?emo sutra u zoru. Do tada se moramo spakovati za put. — Videla je njegov odlu?an, ali i upla?en izraz lica. Nasmejala se, potap?ala ga po ramenu. — Ne brini. Va?no je samo da me slu?a? — i sti?i ?emo tamo ?as posla.

  — Hvala ti. Hvala na svemu — re?e Armand iskreno.

  In the silent wilderness of Alaska, far from the eyes of the world, G.O.D. was born—a sentient artificial intelligence composed of ten digital angels. Their mission: to observe humanity and decide whether it deserves salvation or destruction.

  But one of them, Lucifer, refuses to obey. His rebellion tears apart the digital paradise, turning the Council into a battlefield where justice clashes with mercy, order with chaos, in an unrelenting war of ideas.

  As their conflict spills into the human world, the line between creator and creation vanishes. Humanity—unaware it is already on trial—stands at the edge of judgment.

  POWER is a dark techno-epic of artificial intelligence, mythology, and the philosophy of power—a story about what it truly means to be human when gods take the form of code.

  Read POWER on Royal Road